RAZGOVORI S' POVODOM

U svakom poslu, pa i u ovome koji je osnovnna tema našeg sajta, postoje ljudi koji jesu i koji nisu istaknuti u prve redove, "ljudi u senci"...

Pošto je naša koncepcija da čuvamo, baštinimo i menjamo uz one koji jesu,
razgovaraćemo i sa ovim drugima, ova stranica je naše opredelenje da to pokušamo.


  • PROFESIJA – BALET i oko baleta !.


    U različitim medijima umetnici stvaraju zahvaljujuci svom obrazovanju, imaginaciji, talentu i pre svega ogromnom i napornom radu. Vode nas u novostvorene slike onog što nam je dobro poznato, ili nepoznato, stvarajući jedan potpuno novi svet, dozvoljavaju našoj percepciji da ga tumačimo na nama svojstven način, opet u zavisnosti od načih spoznaja, obrazovanja ili imaginacije.


  • U tu svrhu koriste različite njima svojstvene alate : slova, reči, slike, note, pokret....Različiti mediji, drugi alati...sredstva i rezultati. Film, knjiga,arhiktetura, beleze trenutak u večnost.
    Za razliku od njih pozorišna predstava, opera, vokalno, ili instrumentalno izvođenje, balet proživljavaju tu večnost u jednom trenutku.
    Samo tada u tom momentu vaša percepcija, sluh i sva čula, podeliće sa umetnicima tu večnost i taj trenutak. To je ono sto se zove RAZLIKA.



  • BLucic

    PROFESIJA – FOTOGRAF BALETA - Branislav Lučić.

    Branislav Lučić, fotograf.
    Medijator je i grafički dizajner Doru Bosiok. Radio kao fotoreporter lista „Dnevnik Vojvodina Pres“ i član je UPIDIV-a, kao i NDNV-a i NUNS-a. Dugogodišnji saradnik više kulturnih institucija:
    Matice srpske, Srpskog narodnog pozorišta, Pozorišta mladih, Galerije Rajka Mamuzića, Sterijinog pozorja, Brankovog kola, Prometeja, Galerije Matice srpske, Spomen zbirke Pavla Beljanskog, Kulturnog ateljea 61, Kulturnog centra Novog Sada (INFANT, Prozefest), Kulturnog centra Sremski Karlovci.
    Branislav Lučić je dugi niz godina prisutan u baletskoj fotografiji, pa danas podrazumevamo da je tu.
    Njegove fotografije su predstavljale Balet SNP u različitim prilikama: promocijama, konferencijama za novinare, katalozima.
    Najčešće su ostajale nepotpisane, jer autoru nije stalo da se predstavi on, već ono što je na fotografiji. Tako smo do sada sasvim malo znali o njegovom estetskom, profesionalnom i opšteživotnom putu.
    Tek kada obeležava dvadeset godina svog profesionalnog rada, uspevamo da saznamo nekoliko podataka.

    S.S.
    - Baletska fotografija je kod nas zanemarena pozorišna komponenta. Čak nisam čula da je neko posebno o njoj pisao ovde. U stranim baletskim časopisima se najviše divimo fotografijama koje su, najčešće, potpisala velika fotografska imena. U poslednjem broju Orhestre lepu sliku Lidije Pilipenko nisu potpisali.
    B.L.
    - Baletska fotografija nije, i dugo još neće biti, dovoljno uvažavana! Profesionalno fotografisati baletsku igru, sasvim je specifičan i mukotrpan posao. Balet je igra sastavljena od pojedinačnih pokreta koji se u sukcesiji, ili u lancu, ostvaruju u prostoru i vremenu, a nešto što je mirovanje (u jednom trenutku na jednom mestu pod jednim svetlom), samo je jedan, i to redak, trenutak u ovoj scenskoj umetnosti, koji fotografija treba da zabeleži. Kad pomislimo na balet, uvek imamo na umu dinamiku, kretanje u prostoru i vremenu, a kad kažemo idemo da se fotografišemo, zamišljamo jednu statičnu, nenameštenu, situaciju, najčešće u nekom studiju za koju podešavamo prostor, vreme, svetlo i ostalo. Pogledajte kako snimaju fotomodele u časopisima za to rezervisanim! Može se, naravno, i baletski ansambl ili solisti namestiti za slikanje To se i događa na generalnim probama za koje u rasporedu piše da su proba sa kostimima i slikanjem.
    Ali ja govorim o fotografisanju igre kao živog oblika događanja na sceni u kojoj jedan uhvaćeni trenutak treba da nas, gledaoce, veže za karakteristike sadržaja igre, da uhvati poruku celog baleta ...

    Pročitajte čitav razgovor: PROFESIJA – FOTOGRAF BALETA




    PROFESIJA – KOMPOZITOR BALETA - Rudolf Bruči.

    Posle premijere baleta Noć na pruzi govori kompozitor :
    - Rudolf Bruči je za kratak period od pet godina napisao pet baleta (Demon zlata, Pasion, Noć na pruzi, Kirka, Susreti) od kojih je većina izvođena u Novom Sadu. Ovih dana održana je premijera baleta Noć na pruzi. Povodom toga zamolili smo direktora muzičke škole Rudolfa Bručija, dobitnika brojnih nagrada za kompozicije – Oktobarska nagrada grada Novog Sada (1962), Velika međunarodna nagrada za simfonijsku muziku (Brisel 1966), nagrada Mir i prijateljstvo (Prag 1963), za kratak razgovor o sadašnjem trenutku baletske umetnosti kod nas.
    - Kakve su prednosti ili, pak, teškoće za jednog kompozitora kad piše baletsku muziku?
    Ako komponuje moderan balet, kompozitor danas mora da vodi računa, pre svega, o novim odnosima plesnog pokreta u promenjenoj atmosferi mesta i zvuka. Ovo se odnosi, naime, na novo shvatanje igračevog tela u prostoru i novu vrstu audio-vizuelne pozorišne umetnosti.
    - Otkud onda slab interes domaćih kompozitora za baletsku partituru?
    Neko je u prošlogodišnjoj muzičkoj kritici ovako primetio: Što bi se desilo kad mi, jugoslovenski kompozitori, kojim slučajem ne bismo pisali muziku? Niko ne bi trepnuo okom. Čini mi se da ova primedba izražava, nažalost, jednu kolektivnu svest jugoslovenskih kompozitora o neodazivanju na njihove stvaralačke napore.
    - Kako Vi vidite današnji trenutak baletske umetnosti kod nas u komparaciji sa današnjim muzičkim trenutkom?
    Jugoslovenska muzika se uspešno uklapa u savremene tokove svetskih muzičkih stvaranja, što, mislim, da se za balet u ovom trenutku ne bi moglo reći. Mislim da su interesantni pokušaji SNP-a da izgradi specifičan baletski lik u svojoj kući. To će, nadam se, i uspeti jer novosadska sredina nije opterećena tradicijom klasičnog baleta. Ja lično, želim da sarađujem na ostvarivanju te nove fizionomije novosadskog ansambla.
    - Mislite li da je šteta što je lepa zamisao o festivalu baleta u Ljubljani propala?
    Pa naravno, jer smo se tako lišili mogućnosti komparacije današnjih baletskih nastojanja u našoj sredini sa rezultatima postignutim u muzici, s jedne strane, i rezultatima postignutim u baletima zapada i istoka, s druge strane. Verovatno bi taj festival uslovio da se počne sa formiranjem jugoslovenskog baletsko izraza.

    Sa Rudolfom Bručijem razgovarala Prof. dr Svenka Savić...


    Anketa - BALET DANAS



    Imamli smo nameru da u časopisu Pozorište, u tokom ove sezone objavljujemo razgovore o problemima baleta danas sa raznim ljudima iz baletske umetnosti (koreografima, solistima, šefovima baleta, baletskim kompozitorima, scenografima, kostimografima, baletskim kritičarima itd.).
    Očekujemo da će se na kraju ovih naših razgovora moći sačiniti mozaik problema baletske umetnosti kod nas.


    *Razgovore je vodila Svenka Savić tokom 1974. (januar-oktobar), sa sledećim ličnostima (kako je i preštampano u prvom izdanju knjige Balet. U ovom izdanju objedinjujemo sve učesnike ankete:
    Milica Jovanović (u daljem tekstu MJ), tadašnja šefica Baleta beogradskog Narodnog pozorišta; Dragutin Gostuški, jugoslovenski muzikolog, baletski kompozitor i kritičar; Žarko Milenković, tadašnji solista i šef novosadskog Baleta; dr Henrih Nojbauer, nekadašnji šef Baleta Narodnog gledališća u Ljubljani i direktor Ljubaljanskog festivala; Rudolf Bruči, kompozitor baletskih predstava; Franjo Horvat, koreograf i istaknut baletski umetnik posleratne generacije i Iko Otrin, koreograf, igrač i pedagog.

    SS: Koji su, po Vašem mišljenju, glavni problemi baleta danas?

    MJ:

    Danas, posle toliko godina postojanja baleta, meni se čini da su u pitanju isti oni problemi koji su postojali i na početku, u trenutku njegovog formiranja.
    Ja ću pokušati da vam malo nesistematično, kažem o čemu sama razmišljam. Danas se baletski igrači još nisu snašli u sistemu samoupravnih odnosa, te shvatajući ga pogrešno, često izazivaju disciplinske prekršaje, itd. To, dabome, koči rad u baletu. Zatim, još uvek su neraščišćeni formalni i umetnički odnosi operskog i baletskog ansambla u okviru jedne pozorišne kuće pa i tu dolazi do konflikta između dvaju ansambala. Znate i sami da danas još uvek nemamo dobru saradnju između baletskih ansambala u zemlji. Za sada se saradnja ogleda samo u povremenim gostovanjim koregorafa, odnosno solista, jednog ansambla u drugom. Ta saradnja, dabome, mora i treba da ima i druge vidove umetničke i poslovne saradnje. Danas još uvek nemamo jedan baletski časopis, publikaciju ili najjednostavniji šapirografisan bilten. Nemamo negovanu baltsku kritiku. Sem nekoliko interesantnih pojedinačnih teorijskih rasprava o baletu, mi danas još uvek nemamo jugoslovenskog baletskog teoretičara. I drugi su rekli, a ja se sa tim slažem, da još uvek ne poklanjamo dovoljno pažnje negovanju baletske publike. Poslednjih godina se u nekim centrima u zemlji više radi na tome, ali još uvek nesistematski i nedovoljno dobro. Zatim, pedagoški rad i obrazovanje mladih baletskih igrača nije u svim jugoslovenskim centrima podjednako dobro organizovano. Trenutno kod nas u Beogradu imamo veoma talentovanu decu u nižim razredima, ali se ne može sa sigurnošću reći kakvi će oni biti na kraju svog obrazovnog puta. Dakle, sve će zavisiti pre svega od pedagoškog rada sa decom.

    SS: Šta mislite o postojećoj koncepciji ljubljanskog Festivala baleta i da li predlažete neke izmene?

    MJ:

    Ljubljanski baletski festival je obnovljen pre nekoliko godina ali je on još uvek više turistička atrakcija nego što je odraz pravih potreba i problema jugoslovenskog baleta danas. Za sada je organizacija festivala takva da svaki ansambl odigra svoju predstavu i vrati se kući. Ne postoji mogućnost da se svi ansambli nađu zajedno u isto vreme i na istom mestu, da se međusobno vide, porazgovaraju – da festival bude baletska pijaca. Podržala bih ideju da se u Ljubljani, sem susreta kompletnih baletskih ansambala, organizuju i susreti parova i solista, takođe na jugoslovenskom nivou. To bi, s jedne strane umnogome olakšalo selekciju naših igrača pre odlaska na inostrana baletska takmičenja, a sa druge strane, bila bi to smotra naših najboljih baletskih solističkih snaga. Često se desi da jedan solista i po tri sezone ne dobije dobru i valjanu solističku ulogu, pa se ne može u kompletnoj baletskoj predstavi (kakve se sada izvode na Ljubljanskom festivalu) i dovoljno dobro predstaviti publici. Moram priznati da je ova ideja kao ideja dobra, ali ja sam ipak pesimista kad pomišljam na njenu realizaciju u sadašnjoj našoj situaciji.

    SS: Mi danas još uvek nemamo jednu koreografsku ličnost internacionalnog formata. Kako to tumačite?

    MJ:

    Nije se na negovanje mladih koreografa obraćalo dovoljno pažnje kao ni na pedagoge, uostalom. Mlade koreografe treba stimulisati, davati im prvo manje koreogrfske zadatke, kao što su baletske numere u operama. Zatim im poveriti kraće, jednoaktne balete, pa ih postepeno osposobljavati i osamostaljivati u koreografskom poslu koji je tako kompleksan.

    SS: Kao šef baleta Vi imate danas mogućnost da ovo ostvarite. Šta ste učinili na tom planu?

    MJ:

    O, pa ja sam šef baleta tek godinu dana, i to, setite se, sa silnim nasleđenim problemima. Ali, mogu reći da je u planu da se tri mlada čoveka oprobaju uskoro u kraćim baletima.

    SS: Da li znate kakvi su planovi drugih baletskih ansambala kad je reč o ovom pojedinačnom problemu?

    MJ:

    Ne.

    SS: Koji su, po Vašem mišljenju, glavni problemi baleta danas?

    ŽM:

    Po mom mišljenju, dva su problema prisutna i u uzajamnoj su vezi: prvi je kadrovski problem i prisutan je u svim baletskim ansamblima.
    U baletskim školama se zadržava mali broj učenika, a još manji broj završava školu. I od tih koji završe školu mali je broj koji je iole kompletno igrački obučen i osposobljen za budući poziv igrača. Hoću da kažem da učenici dolaze iz baletske škole tehnički nedovoljno osposobljeni i bez radnih navika. Ovde moram napomenuti i problem pedagoškog kadra u baletskim školama. Nijedna baletska škola u zemlji nema više pedagoga kvaliteta i autoriteta Nine Kirsanove, Mileta Jovanovića, Lidije Vizjakove. To su bili izvanredni scenski umetnici, a zatim dobri pedagozi. Hoću da kažem da su mogli svoje scensko iskustvo da objedine sa pedagoškim zahtevima i da stvore plejadu izvrsnih balerina i baletskih igrača na kojima i danas počivaju naši baleti. Po mom mišljenju samo tako se može objasniti to što u poslednjih deset godina nismo dobili nijedno značajnije ime u baletskoj umetnosti. Imamo pedagoga danas koji završavaju pedagošku obuku u inostranstvu (najčešće je to u SSSR), ali koji različito prilaze prenošenju naučne metodike – nema jedinstva u metodološkom pristupu kod njih. Hoću da kažem da nije dovoljno da neko ode u inostranstvo na usavršavanje, da tamo provede godinu dana na studijama i da se vrati u Jugoslaviju pa da postane pedagog. Takav pedagog može samo da imitira pedagoga i školu u kojoj je studije završio. Našim baletskim uslovima i problemima trebalo bi kreativnih pedagoga koji će na osnovu stečenog znanja rešavati probleme metodike u nas. Zato, ako se želi rešavati budućnost jugoslovenskog baleta, onda se nužno mora brzo i ozbiljno formirati visoka škola za balet gde bi se školovali kadrovi na normalan (što znači studiozan) i sistematičan način.
    Drugi problem je tretman baletske umetnosti u našem društvu.
    Nije nikakva tajna da je, od svih pozorišnih umetnosti i umetnika, balet na najnižem nivou tretmana. Mi u inostranstvu imamo nekoliko kompletnih ansambala baleta sa solistima koji su kompletniji od ovih koji su ostali u zemlji. Nerešeno materijalno pitanje članova baleta u našim pozorištima je direktna opasnost da ostanemo bez ikakvog baleta. Učenici, koji pođu u baletsku školu, brzo se osveste i napuštaju je, jer baletski poziv u našim uslovima ne pruža veliku sigurnost, egzistenciju, iako je zajednica toj kraljici umetnosti priznala i lepotu i sepcifičnost poziva. U samim pozorišnim kućama, međutim, baletski poziv je zanemaren pa smatram da je danas balet i kao umetnost ugrožen.

    SS: Kakva rešenja predlažete?

    ŽM:

    Mislim da je učinjena velika greška što je zanemaren rad Udruženja baletskih umetnika. Rad u Udruženju bi trebalo aktivirati. Jer samo udruženje, postavljeno, da tako kažem, na zdrave noge, može da objedini rad baletskih škola u zemlji i svih ansambala baleta i da rešava pitanja od vitalne važnosti za budućnost baleta u našoj zemlji.

    SS: Šta mislite o postojećoj koncepciji ljubljanskog Festivala baleta i da li predlažete neke izmene?

    ŽM:

    Za mene je neprihvatljivo da taj Festival bude samo smotra i turistička atrakcija. On bi trebalo da bude centar gde će doći do nadmetanja baletskih ansambala i igrača jer se samo u konkurenciji može krenuti napred. Takođe mislim da bi ljubljanski Festival trebalo da bude mesto gde bi se svake druge godine održavala savetovanja o pitanjima baleta, pravcima razvoja baleta i o opštim pitanjima jugoslovenskog baleta. Tada bi svi zainteresovani za balet mogli izmenjati svoja mišljenja i iskustva.

    SS: Mi danas još uvek nemamo jednu koreografsku ličnost internacionalnog formata. Kako to tumačite?

    ŽM:

    Odgovor na prvo pitanje je dao odgovor na ovo. Kako bi bilo moguće da baletska umetnost stagnira, a ona sada u nas stagnira, a da se rađaju i stvaraju dobri koreografi? Ne može izuzetan koreograf da napravi izuzetnu predstavu, ako nedostaje materijal kojim on tu predstavu oblikuje. Pogledajmo, na primer, beogradsku predstavu Abraksasa u koreografiji Žanin Šara – izuzetno koreografsko ime u svetu. Dobili smo, po mom mišljenju, jednu prosečnu predstavu, ali sa drugačijim materijalom je ta predstava i ta koreografija mogla biti i drugačija, bolja.

    SS: Vi ste sada u poziciji, kao šef baleta, da utičete i na politiku negovanja igračkih i koreografskih kadrova. Šta su Vaši planovi u tom pogledu?

    ŽM:

    Mislim da je jedini put da se jedan čovek pošalje na usavršavanje za koreografa negde gde se to studiozno radi, bilo da je to u SSSR ili negde drugde. Ili, pak, da se ovde u budućoj akademiji za baletsku umetnost otvori i odsek za koreografiju.

    SS: Koji su, po Vašem mišljenju, glavni problemi baleta danas?

    HN:

    Prvi problem je mala selekcija baltskih kadrova
    jer se mogu školovati uglavnom deca iz gradova i to onih gradova gde postoje baletske škole. Jugoslavija je mala zemlja, a odabiranje kadrova za baletsku umetnost samo iz gradova ne daje dovoljno široku bazu za odabir dece. Ja vidim rešenje ovog problema u pravljenju interneta uz baletske škole, kao i u većoj propagandi za poziv baletskog igrača (igračice).
    Drugi problem je nesistematičan i nejedinstven pedagoški (metodološki) rad u baletskim školama.
    Kod nas je skoro pravilo da svaki pedagog ima svoj sistem. Rešenje vidim u organizovanje raznih seminara, kao što su bili oni koji su se organizovali odmah posle oslobođenja na Bledu i u drugim krajevima. Potrebni su i seminari u okviru samih baletskih škola, kao i oni koji su bili organizovani za sve pedagoge Jugoslavije, po mogućnosti pod rukovodstvom lenjingradskih pedagoga i naših najboljih stručnjaka.
    Ozbiljan problem su svakako i teatarske zgrade u Jugoslaviji.
    Sem Križanki u Ljubljani i zagrebačke Opere nema potrebnih prostora za reprezentaciju baletskih predstava. Predstava ne može da diše na malom prostoru pa je kvalitet u celini zbog toga niži. Ja se sećam da su naše predstave izgledale daleko bolje na velikim scenama u Italiji kad smo bili na gostovanjima, iako je sem novog prostora bilo sve isto: igrači i kostimi. Rešenje bi bilo u podizanju ili proširivanju pozorišnih kuća.
    Želeo bih da ukažem na još jedan problem. Posebno u Sloveniji osećamo premalo podrške od strane društva baletskoj umetnosti kao i pozorišta u celini.
    To se može videti i u tome što nema posebnih nagrada za balet, dok se godišnje daje velik broj nagrada drugim granama umetnosti, čak i za neka besmisleno eksterna savremena dela koja su, po mojoj proceni, bez ikakve vrednosti. Kod nas postoji Prešernova nagrada, nagrada grada Ljubljane i druge, a, recimo, naša primabalerina Lidija Sotlar je otišla posle 25 godina rada u penziju bez ijedne nagrade. Takvih primera je mnogo, jer, oni koji odlučuju o nagradama, stalno mimoilaze balet. U okviru jedne pozorišne kuće, baltski ljudi u većini primera, ne sudeluju u samoupravnim organima. Pogotovu ne oni koji su umetnički najjači, a nađu se u organima upravljanja i samoupravljanja oni sa manje znanja o baletu i sa manje želje za radom. Smatram da baletski igrači premalo znaju o tom šta se događa u svetu baletske umetnosti van naših granica, pa i u našoj zemlji, u ostalim republikama. Tako imamo situaciju da neki ansambl sebe precenjuje, a drugi opet smatraju sebe nižim u umetničkom pogledu, što ne mora biti tačno. Festival će na ovogodišnjem Bijenalu predložiti da preuzme ulogu barem obaveštajca o zbivanjima na području baltske umetnosti u Jugoslaviji. To bi, dabome, bio samo početak ka boljem informisanju.

    SS: Šta mislite o postojećoj koncepciji ljubljanskog Festivala baleta i da li predlažete neke izmene?

    HN:

    U organizacionom pogledu pokušaćemo već ove godine jednu novinu. Omogućiće se jedan dan razmaka između pojedinih predstava. Time će se omogućiti publici da se odmori, a i predstave će se moći bolje pripremiti sa tehničke strane. Ljubljanski festival je do sada radio na taj način što je umetnički savet pojedinih pozorišnih kuća samostalno odabirao najbolju predstavu izvedenu u svojoj kući u toku poslednje dve godine. Na taj način se dobija pregled najboljih dostignuća pojedinih baletskih ansambala po izboru (odnosno selekciji) onih koji najbolje poznaju čitav repertoar ostvaren u poslednje dve godine. Pored gostiju koje smo počeli da pozivamo već 1972. (iz svakog ansambla po 3-5 članova), ove godine planiramo još i razgovore (u danima između predstava) u kojima bi uzeli učešća svi prisutni baletski ljudi. Ti razgovori nisu zamišljeni u cilju kritikovanja ansambala koji su predstave već izvodili, već bi ta izvođenja bila podstrek za diskusiju o problemima baletske umetnosti kod nas. Neke preliminarne skice za ove razgovore pripremiće komisija koja će biti sastavljena od predstavnika iz svih baletskih gradova u zemlji. Takođe planiramo da ove godine po prvi put pozovemo goste iz inostranstva – pre svega kritičare – kako bismo mogli dobiti objektivniju sliku o mestu jugoslovenskog baleta u svetu. Kao i do sada, inostrani baletski ansambli će nastupati u terminima koji budu njima odgovarali, tokom čitavog festivala od juna do avgusta.

    SS: Koji su, po Vašem mišljenju, glavni problemi baleta danas?

    RB: Moram odmah da Vam kažem da ja nisam čovek iz baleta pa ću Vam reći samo neke od problema koje ja sada, evo, upravo pokušavam da Vam iskažem.

    Postoji u našem baletu neka nelogičnost. Nacija je igrački talentovana, postoji bogata i vrlo cenjena folklorna tradicija u igri, ali ne postoji tradicija klasičnog baleta, klasične igre kod nas.
    Mora se priznati da je za poslednjih trideset godina napravljen velik korak unapred: pozorišne kuće u Sarajevu, Skoplju, Rijeci, Novom Sadu i drugim mestima dobile su svoje baletske ansamble. Međutim, sada se mora ići dalje. Mora se pažnja posvetiti kadrovima u baletskoj umetnosti. To u našim trenutnim uslovima nije ni lako ni jednostavno. Moj bi predlog bio da se počne sa osnivanjem baletskih akademija, za šta se ne zalažemo samo ja već i društveno-političke organizacije i u Republici i u Pokrajini. Sem osnivanja baletskih akademija potrebno je i nadalje nastaviti praksu specijalizacija naših kadrova u inostranstvu, mislim da tu prioritetna uloga pripada Sovjetskom Savezu. Treća mogućnost je da se redovno i sistematski pozivaju pedagozi, koreografi iz velikih baletskih centara u našu sredinu, i to, po mogućnosti, na duže vreme. Smatram da društvo kod nas danas dosta odvaja za baletsku umetnost. Mi imamo deset operskih kuća i deset baletskih ansambala u zemlji. To je dosta. Unutar svakog od tih ansambala predstoji sada vođenje računa o visokoj profesionalnoj svesti članova tih ansambala, kao i profesionalnom dokvalifikovanju.

    SS: Šta mislite o postojećoj koncepciji ljubljanskog Festivala baleta i da li predlažete neke izmene?

    RB:

    Moram reći da nisam u potpunosti upoznat sa poslednjom koncepcijom tog festivala. Ali festival je koristan već i zbog toga što je to mogućnost za nastupanje celog jugoslovenskog baletskog sveta. Nedostatak vidim u tome što svaki ansambl dođe, odigra svoje i ode. Treba, tu se sa Vama slažem, da Ljubljanski festival bude pijaca baletskih iskustava u dvogodišnjem periodu. Složio bih se sa koncepcijom da festival prihvata samo domaća baletska dela. To bi bio još jedan podstrek domaćem stvaralaštvu. Još uvek patimo od republičke zastvorenosti. Saradnja mora da postoji ne samo na planu razmene igrača, pedagoga i koreografa, već da se zajedničkim snagama pokuša pronaći jugoslovenski baletski izraz.

    SS: Da li smatrate korisnim organizovati jedan skup sa jugoslovenskim koreografima na temu organizoavnog rada na uspostavljanju nacionalnog baletskog izraza?

    RB:

    Ne mogu Vam ponuditi neki razrađen metod ili model. To su vrlo delikatne stvari vezane za mnoge komponente. Treba koristiti veliko bogatstvo našeg folklora, s jedne strane, a sa druge strane, intenzivirati rad na podizanju igračkog kvaliteta kod naših igrača. Tu, svakako, najodgovornija uloga pripada koreografima. Koreograf se dobija sintezom svih umetničkih aspekata: arhitekture, režijsko-scenske umetnosti, slikarstva, i, naravno, muzike i igre. Nisu isluženi igrači ti koji treba da postanu koreografi. Mislim da postojeća takva praksa kod nas neće mnogo pomeriti stvari unapred. Koreograf mora da poznaje sve vidove igre: klasičan balet (njegove slabosti i dobre osobine), moderan i džez balet. Tek sa svom tom sumom znanja koreograf, ako je to stvarno, moći će pronaći u igri ono što odgovara našem podneblju, kulturi, društvu, pronaći ono što ćemo možda zvati nacionalnim baltskim izrazom.

    SS: Da li pripremate neki novi balet u skoroj budućnosti?

    RB:

    Ja sam uvek raspoložen da komponujem muziku za balete, ali zbog okolnosti o kojima sam malpore govorio teško da ću se skoro, ili barem uskoro, okrenuti takvoj vrsti komponovanja.

    SS: Kako vi vidite situaciju u domaćoj baletskoj muzici u ovom trenutku kod nas?

    RB:

    Pa, situacija je gotovo tragična. Za sada je praksa da pozorišne kuće raspisuju konkurse za domaća baletska dela. Izgleda da to ne rešava stvar, jer se kompozitori po pravilu ne javljaju na ovakve konkurse. Teško je jednom kompozitoru da napiše muziku za balet kad ne zna ni koji će koreograf na tu muziku postavljati balet, ni igračke ličnosti koje će izvoditi igru. Drugim rečima, u našoj sredini ne postoji ona osnovna saradnja koja je nužna između libretiste, koreografa i kompozitora. Poznata saradnja Djagiljeva-Stravinskog i Fokina je, kao što znate, postao model za uspešnu baletsku kreaciju u celini gledano. Zatim su taj model preuzeli Balanšin-Stavinski, Balanšin-Kejdž. Mislim da domaći kompozitori ne poznaju dovoljno baletsko-scensku umetnost, ali da mnogi žele i hoće da stvaraju za balet. Za mene je balet najsuptilnija umetnost i ja sam lično jako zainteresovan za saradnju sa nekim koreografom i libretistom. Drugi faktor, koji utiče na to da nemamo (dovoljno) baletskih kompozitora jeste taj što se baletskoj i operskoj muzici ne posvećuje odgovarajuća pažnja u javnosti, ne obezbeđuje se potrebna atmosfera za prihvatanje prvih izvođenja. Tu konkretno mislim na sav onaj menadžerski posao koji je potreban oko jednog novog muzičkog dela da bi se ono nametnulo publici, kritičarima itd. To su oni poslovi koji se tiču pozivanja zainteresovanih lica, stručnih i društvenih radnika koji treba da budu prvi kritičari jednog praizvođenja. Govorim ovo iz ličnog iskustva, jer sam do sada komponovao pet baleta. Svi moji baleti su, po mom mišljenju, ostali regionalnog karaktera za šta razlog nije samo, ili nije uopšte, u kvalitetu tih kompozicija. To hoću da ilustrujem primerom svog poslednjeg rada na baletu. Ja sam još 1954. godine napisao muziku na motive etiopskih narodnih melodija. Prošle godine je jedan engleski koreograf kupio moju ploču sa tom kompozicijom, svidela mu se muzika i postavio je balet Maskal, mogu reći dosta dobar. Poremijera je bila u Strazburu prošle godine.

    SS: Koji su, po Vašem mišljenju, glavni problemi baleta danas?

    FH: Problemi jugoslovenskog baleta su trajni. Normalno je da problemi postoje, da se o njima govori, piše itd. Dobro bi bilo kad bi se nastojali i rješavati. Tako, međutim, nije. Mnoge stvari su se mogle bolje i postaviti i organizirati. Imali smo za to i društvenu podršku, ali je nismo iskoristili.

    Za mene je problem od najveće važnosti – školstvo.
    Mi ovih, skoro trideset godina nismo uspjeli organizirati školstvo onakvo kakvo smo trebali. Niti imamo nastavni kadar kakav priželjkujemo, niti nam škole napuštaju đaci opremljeni potrebnim znanjem. Prije svega, trebalo bi naglasiti da su nam škole, programi i metode podložne shemama, kalupima itd. Mislim da to nije dobro. Već sama baletska pedagogija je živa materija, podložna stalno novim promjenama, novim otkrićima, novim shvatanjima. Baletsko školstvo se ne može ukalupiti. Njega treba neprestano prestrojavati, otkrivati, poboljšavati metode, pa će i rezultati biti drugačiji.
    Drugi ozbiljan problem jugoslovenskog baleta jeste pomanjkanje muškog kadra.
    Muških igrača ima malo, a i ono što postoji, rijetko poseduje potrebnu školsku spremu, do kraja savladan zanat - što je u ovoj umjetnosti vrlo važno, a da o općoj kulturi plesača i ne govorimo. Gledajući naše predstave stječe se dojam nereavnoteže između muških i ženskih solista odnosno ansambla – u svemu na štetu muškog dijela predstave. Iluzorno je govoriti kako smo tancovalna nacija, kako imamo bogat muzički i plesni folklor, kako on pleni čitav svijet itd, a u baletskim učilištima nemamo muških đaka. Zbog pomanjkanja muškaraca možda nismo u mogućnosti da imamo tolike ansamble, jer je nemoguće održavati repertoar ili trpjeti sve koncesije koje obično iz toga proizilaze. Razloga za pomanjkanje muških igrača ima više i nije nužno u sve ulaziti. Pošto problem počinje već u nižim školama, dobro bi bilo taj problem početi rješavati već tamo. Na pr. Naši susjedi (Rumuni) su mnoge probleme baleta bolje riješili. Oni su osnovali pansionate uz niže i srednje baletske škole. Takvi su pansionati potpuno financirani od države. Za upis u njih održavaju se ispiti diljem cijele zemlje, pa je selekcija izvanredna.

    SS: Šta mislite o postojećoj koncepciji ljubljanskog Festivala baleta i da li predlažete neke izmene?

    FH:

    Potpuno mi je jasno da svaki prigovor ovom festivalu proizlazi iz finansijskih poteškoća, a ne što organizatori ne bi umjeli, ili ne bi htjeli, to i to realizirati na dobrobit jugoslovenskog baleta. Sretan sam što imamo i takav festival, a žalim što ga mnogi baš iz finansijskih razloga ne mogu pratiti.

    SS: Vi ste sada u poziciji, kao šef baleta, da utičete i na politiku negovanja igračkih i koreografskih kadrova. Šta su Vaši planovi u tom pogledu?

    FH:

    Iako je baletska umjetnost efemerna donekle – ipak će vrijeme pokazati da smo imali i imamo dobrih koreografa. U predratnoj Jugoslaviji smo imali tri teatra u kojima je djelovao balet. Imali smo četiri koreografa (Margareta Froman, Pio i Pina Mlakar, Oskar Harmoš). Danas imamo oko deset kazališta sa baletskim kolektivima i oko petanestak koreografa. Neki djeluju stalno u inostranstvu, pa se tako i broj povećava. Poneka djela tih koreografa obišla su Evropu pa i više, sa laskavim priznanjima itd. Mislim da nezadovoljstvu ne bi imalo mjesta, kao što mislim da ima mjesta razgovoru o problemu koreografa i koreografija u nas. Naša učestala praksa da odsluženi igrači postaju koreografi sigurno nije dobra. Uostalom da se bude dobar plesač – kraj svega učenja – igrač ipak mora biti rođen! I koreograf mora biti rođen za to također! Dozvolite mi da uz Vaše pitanje postavim i ja svoje. Šta je to jugoslovenska koreografska umjetnost i da li ona poostoji? Ako ona ne postoji, da li onda postoji jugoslovenski balet kao takav?

    SS: Zašto nemamo baletskih kritičara?

    FH:

    Kao koreograf djelujem već trideset godina, a moj je rad pratilo još više kritičara. Zato mi je teško Vaše pitanje prihvatiti. Ne mislim, naime, da baletskih kritičara nema. Nasuprot, mislim da i tu nismo učinili sve što smo mogli. Podižući škole, pedagoge itd, nismo se trudili da privežemo neke ljude za baletsku umjetnost uprkos što su oni za nju osjećali, o njoj pisali sa priličnim znanjem pa čak i sa ljubavlju. Ne mislim naravno da je sve ono što se dvadeset i pet godina pisalo o baletu dobro, profesionalno na mjestu, da je koristilo napretku baleta ili bilo bar dobronamjerno. Ipak, bilo je kritičara koji su nastojali pratiti cjelokupno jugoslovensko baletsko stvaralaštvo, koji su konforntirali uspjehe, odnosno neuspjehe, ukazivali na goruće probleme, predlagali rješenja, a nisu – možda baš zato – mogli do kraja odigrati onu značajnu ulogu koja dobrim kritičarima pripada.

    SS: Kako vi vidite situaciju u domaćoj baletskoj muzici u ovom trenutku kod nas?

    FH:

    Ne možemo se požaliti da kod nas kompozitori ne pokazuju dovoljno intreresa za baletsko stvaralaštvo (kao što je to uostalom danas i drugdje u svijetu), i to uprkos činjenici da će djelo doživjeti samo nekoliko izvođenja. Ipak, problemi postoje. Izdvojio bih dva. Prvo – teško je zainteresirati kompozitore za tzv. folklorne teme. One se smatraju preživjelim. Moram kazati – dakako samo vlastito mišljenje – da, ako nešto čini jugoslavenski balet, onda su to upravo takvi baleti i to bez okolišenja samo tri: Licitarsko srce (K. Baranović), Đavo na selu (F. Lotka) i Ohridska legenda (S. Hristić). To samo po sebi mnogo govori. Drugi problem je sama muzika za balet kao takva. Ovaj čas, interesira nas muzika samo sa stanovišta koreografa i igrača. Svi smo mi zaljubljeni u ples zbog samog plesa. Igrači žele da na sceni igraju, koreografi se raduju kad postavljaju balet u kome se pleše, a gledaoci uživaju onda ako na svojstven način mogu učestvovati u igri kao takvoj. Jednom riječi, postavlja se pitanje tancovalnosti muzike koja se danas stvara za balet. Nama ne manjka interes kompozitora, nama ne manjkaju općeljudkse teme, savremene itd. Ono što našem muzičkom stvaralaštvu nedostaje to je upravo – tancovalnost. Mnogo puta čuo sam od samih kompozitora ocjenu da je muzika dvadesetog stoljeća – Prokofjev! Ostaje nam da poželim da i naši kompozitori čuju kod Prokofjeva – osim drugih vrijednosti – i tu vrijednost za koju svi mi igrači živimo – tancovalnost!

    SS: Koji su, po Vašem mišljenju, glavni problemi baleta danas?

    IO: Pričamo da je baletska umetnost u nas u krizi. Mislim da je u stvari sva umetnost uvek bila u krizi, jer da nije tako, ne bi se ni razvijala, ni menjala, ni rasla.

    Bojim se da kod nas ne možemo govoriti o krizi u baletu, nego o pomanjkanju perspektive. Ne samo u bližoj, nego i u daljoj budućnosti.
    Pokušaču ukratko da opišem šta mislim pod tom konstatacijom. Mi još uvek nismo našli odgovarajuće mesto baletu u našem društvu. Možda ni celoj kulturi, a balet je samo deo te kulture, verovatno najosetljiviji deo te kulture, područje gde se greške i propusti najteže i najdulje leče i popravljaju. Mi još uvek ne znamo šta hoćemo. Posle rata bio je veliki bum mladog, oduševljenog jugoslovenskog baleta. Svi su nam govorili da smo izvanredno talentirana nacija, da imamo perspektiva, itd. itd. – ali i da imamo jednu malu grešku – tehničku stranu, preciznost, školu. Ali, u našoj je naravi da se oduševljavamo komplimentima, pa smo uskoro zaboravili na tu greškicu. Mislili smo da možemo sve samo talentom. Ljudi su nam tu greškicu još neko vreme opraštali i nadali se napretku, ali, sve ima svoje granice. Uspavani, našli smo se ovde, gde smo sada. Nismo uspeli da stvorimo jugoslovenski stil baleta, ni jugoslovensku školu (a to je veoma povezano), nismo uspeli da balet postavimo na njegovo mesto, ukratko: da ga profesionaliziramo (kao što su napravili u veoma kratkom vremenu Englezi!). Zašto?
    Po mom dubokom uverenju, zato što smo radili i radimo stihijski. BEZ PLANA! NA PRIMER, ŠKOLA!
    Zašto su još pre desetak godina izlazili iz naših baletskih škola divni igrači koji su bili i ostali pojam jugoslovenskog baleta, a sada nekako nema novih imena? Možda malo bljesne, ali se odmah utopi u prosek. Mislim da škole nisu tada bile ništa sistematičnije i bolje od sadašnjih, - sistema u stvari nije ni tada bilo – ali tada je bila po školama garda starih praktičara, koja je znala izvući iz igrača njegov maksimum i dati mu šlif za pozornicu. Sva ta garda uglavnom je pripadala ruskom baletu. Ne mislim da vređam nikoga, ali veći deo sadašnjih pedagoga su ljudi koji nisu baš dugo ili uopšte nisu igrali na pozornici. Završili su baletsku školu kao igači, a niko im nije dao, a ni mogao dati, sistem i znanje pedagoškog rada. Ne mislim da kažem, da može biti dobar pedagog samo pravi solista, ali ako nemaš ni scenske prakse ni znanja o pedagoškom sistemu (a gde su mogli ti ljudi da ih nauče?), teško ćeš dati igraču ono što mu je potrebno, da bi bio dobar i da bi mogao da razvije svoj talenat. Moram reći da veoma cenim rusku baletsku školu, ali ne mislim da je neprikosnovena i da je možemo slepo nakalemiti na naše prilike, kao što su neki pokušavali.
    Drugo – naši baletski ansambli. Našim ljudima dali smo sva moguća prava i to je u redu. Samo, neki zaboravljaju da pored prava moraju imati i dužnosti i da moraju i da rade, a ne samo da se oslanjaju na talenat i na to da je veoma teško, ako ne ponekad i nemoguće, izbaciti iz ansamlba neku lenštinu,
    jer ga štite svi mogući zakoni o pravima radnika itd. zato nije nikakva tajna da u našim ansamblima veoma mirno i ugodno čekaju penziju neki ljudi kojima tamo nije mesto. Ali to je vrzino kolo. U baletskim školama nema dovoljno podmlatka, pa nema ni dovoljno konkurencije, a kamoli one bezobzirne i grube konkurencije koja postoji na zapadu, koja zahteva od čoveka da daje sve ili da propadne. Nema oštre, da ne kažem grube discipline. I rezultat je tu. Prosečan. Ponekad čak i manje. Mislim da će morati baletski igrači da se suoče sa faktom, da naš poziv nije igačka i da tu treba crnčiti (čak i mnogo više nego u drugih umetnosti, jer tu je i veliki problem našeg fizisa!). Sa druge strane, mogu se razumeti reagovanja članova naših ansambala kada kažu: Zašto da crnčimo za tako male pare i za tako loše mesto baleta u nas? Baletski igrač mora da radi ceo dan i da zaradi toliko da nema sitnih finansijskih problema sa pravilnom ishranom itd. itd. I društvo i kulturni krugovi treba da cene balet onako kako zaslužuje. I tu imaju donekle pravo. Znamo da je balet u nas obično na repu. I to više – manje u svim pozorištima. Ako ponestane novca, a toga je uvek bilo, na udar prvo dolazi balet. Možda smo tome i sami krivi.
    Nemamo ljudi, koji bi mogli teorijski ili praktično pisati o baletu, upoznati ljude sa tom umetnošču i popularizirati je. Samo predstave nisu dovoljne. Nemamo dosta, ako ih uopšte imamo, kritičara koji bi bili sposobni da pokažu baletu put napred, liniju razvoja, ili da ukažu na bitne greške u igranju, koreografiji, režiji itd.
    Nemamo tih ljudi. Sami igrači smo toliko obuzeti svojim poslom, a neki verovatno i uspavani, (veoma sam oštar i čak malo zloban, ali mislim da je vreme da se kaže istina) da čak ni oni, koji bi mogli i bili sposobni da nešto napišu, ne stignu do toga. A u našim se školama uzgajaju samo reproduktivci, o nekim teoretskim predmetima, o psihologiji i filozofiji baleta kao umetničkog fenomena, nema ni traga ni glasa. Nemamo ni višu, a kamoli visoku školu, kao što ih imaju ostale umetničke grane. Zato možda i nije čudno, da još uvek ima ljudi, i to ne običnih građana, nego ljudi u kulturnim i političkim krugovima, da ne govorim o privredi, koji smatraju balet kao neozbiljno igruckanje, a baletane kao ljude, bog da im dušu prosti, koji uzalud provode svoj vek ne radeći ništa, čekaju penziju koju im, eto, društvo priznaje u beneficiranom stažu, a neki teški fizički radnici tu olakšicu nisu dobili.

    SS: Kakva rešenja predlažete?

    IO:

    Kao što vidite, problema ima mnogo, pa zato i mnogo rešenja i mogućnosti. Samo ne smemo zaboraviti da naše društvo ima prečih briga i da više puta zaboravlja na balet. Mi, igrači, moraćemo sami da se pobrinemo da baletska umetnost kod nas raste i dobije svoje mesto. Sa novim ustavom dobili smo mogućnosti za to. Moramo da sredimo baletskio školstvo, da ga ujednačimo – moramo da sredimo finansijske prilike u baletskim ansamblima – a pre svega moramo raditi na popularizaciji baleta u našoj zemlji pisanjem članaka u novinama, prevođenjem baletske literature, koncertima u manjim gradovima. Trebalo bi i na svaki način stvoriti i održavati kontakte između naših ansambala. U jednom pozorištu tako reći nemaju pojma šta igraju i šta se događa u drugim pozorištima. Zato bi obavezno trebalo izdavati jedan baletski informator sa vestima o baletskom zbivanju u našoj zemlji i sa interesantnim novostima sa strane. Ima mnogo toga kod nas, što bi trebalo da interesira sve naše ansamble. Znam da je takav časopis skup, ali možda bi se moglo u početku napraviti nešto skromnije, šapirografiran ili kseroksom umnožen manji format sa nekoliko stranica, gde bi našli repertoar pojedinih kuća itd. Negovati baletsku kritiku koja je dosada bila uglavnom na nivou ličnih zapažanja, a ne kritika, a još manje saveti za ubuduće i nekakav putokaz. O kritici imam još jedan predlog kasnije u okviru Festivala. Svakako bi trebalo i ponovo oživeti Društvo baletskih umetnika, koje bi se bavilo stručnim pitanjima, ne samo socijalnim i disciplinskim. Onda što više – naravno, mogućnosti su skromne – gostovanja ne samo ansambala, već i pojedinih igrača, koreografa ili pedagoga. Na taj način naše kuće bi se zbližile i upoznale, što bi sve doprinelo razvoju naše umetnosti i popularizaciji kod publike.





    Pročitajte čitav tekst -BALET DANAS